Piše: Vukić Ilinčić


Vu­ko­sa­vlje­vić je 1905. po­sta­vljen za upra­vi­te­lja ško­la u Pri­je­po­lju. U za­vi­ča­ju osta­je do sep­tem­bra 1909. go­di­ne, ka­da sa uči­te­ljem Va­si­li­jem Go­spi­ćem na­pu­šta Pri­je­po­lje i do­la­zi u Cr­nu Go­ru. Pre­ma sop­stve­nom pri­zna­nju, on je u Cr­nu Go­ru emi­gri­rao i ni­kad ni­je bo­lje ži­vio ne­go na Ce­ti­nju. Tre­ba ima­ti u vi­du da je nje­gov rod­ni kraj još pod tur­skom vla­šću, da je 1908. iz­bi­la Mla­do­tur­ska re­vo­lu­ci­ja, a bi­le su če­ste i bu­ne sta­nov­ni­štva, u ko­ji­ma je i Sre­ten imao svoj udio i uti­caj. Bio je i u ko­mit­skoj or­ga­ni­za­ci­ji.
Od­mah po do­la­sku na Ce­ti­nje, knjaz Ni­ko­la je Vu­ko­sa­vlje­vi­ća uka­zom po­sta­vio za „kon­trak­tu­al­nog pi­sa­ra“ pr­ve kla­se u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te i cr­kve­nih po­slo­va Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re. Od­mah po­tom isto mi­ni­star­stvo ga po­sta­vlja za ru­ko­vo­di­o­ca Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke i Mu­ze­ja „sa ho­no­ra­rom od 500 per­pe­ra“. Ovu du­žnost oba­vljao je ne­ko­li­ko mje­se­ci – ho­no­rar­no. U ma­ju 1910. go­di­ne cr­no­gor­ski Dr­žav­ni sa­vjet Vu­ko­sa­vlje­vi­ću da­je cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo, sa svim pra­vi­ma i du­žno­sti­ma ko­je su ima­li cr­no­gor­ski dr­ža­vlja­ni. Do­bio je i voj­nu knji­ži­cu sa rat­nim ras­po­re­dom, u Dru­goj če­ti Tre­bje­škog ba­ta­ljo­na, kao pje­ša­di­nac.
U ju­lu iste go­di­ne po­sta­vljen je za za­stup­ni­ka škol­skog nad­zor­ni­ka Sje­ver­ne škol­ske obla­sti. Nje­gov iz­vje­štaj pred­sta­vlja dra­go­cjen pri­log isto­ri­ji pro­svje­te u Cr­noj Go­ri, ali ga i ka­rak­te­ri­še kao vr­snog po­zna­va­o­ca škol­skih, di­dak­tič­kih i pe­da­go­ških pi­ta­nja. Na­ro­či­to je bio kri­ti­čan pre­ma na­či­nu ubi­ra­nja škol­skog pri­re­za, is­ti­ču­ći da ško­le osku­di­je­va­ju u naj­po­treb­ni­jim uči­li­ma. Isto­vre­me­no ob­ja­vlju­je član­ke u „Ce­tinj­skom vje­sni­ku”, be­o­grad­skom „Pi­je­mon­tu”, sa te­ma­ti­kom o te­ro­ru tur­ske vla­sti u neo­slo­bo­đe­nim kra­je­vi­ma Ra­ške obla­sti, ise­lja­va­nju sta­nov­ni­štva srp­ske na­ci­o­nal­no­sti i do­se­lja­va­nju mu­sli­ma­na, agrar­nom pi­ta­nju, pro­ble­mi­ma u pro­svje­ti i slič­no. Za vri­je­me Ma­li­sor­ske bu­ne bio je član „Ma­li­sor­skog od­bo­ra.“
U ko­a­u­tor­stvu sa Ni­ko­lom Mi­ni­ćem ob­ja­vio je na Ce­ti­nju če­ti­ri udž­be­ni­ka: Bu­kvar i či­tan­či­ca za pr­vi raz­red osnov­ni­jeh ško­la, Na­u­ka hri­šćan­ska – tri udž­be­ni­ka za sve raz­re­de.
Već u sep­tem­bru 1911. go­di­ne uva­že­na mu je ostav­ka u dr­žav­noj slu­žbi u Cr­noj Go­ri, a vla­da Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je ime­nu­je ga za uprav­ni­ka srp­skih osnov­nih ško­la u Sko­plju. Ni tu ne osta­je du­go, pre­sta­je da se ba­vi pro­svjet­nim po­zi­vom, vra­ća se u za­vi­čaj i po­sve­ću­je se is­klju­či­vo na­ci­o­nal­no-po­li­tič­kom ra­du.
Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić se an­ga­žu­je oko iz­bo­ra ra­ško-pri­zren­skog mi­tro­po­li­ta. Agi­tu­je za Bog­da­na Ra­den­ko­vi­ća, pro­tiv iz­bo­ra Ga­vri­la Do­ži­ća, ali bez­u­spje­šno. Vu­ko­sa­vlje­vić je obra­zo­vao i oba­vje­štaj­nu slu­žbu u Ra­škoj obla­sti, ko­ja je pre­ko ca­ri­nar­ni­ce na Ja­vo­ru, gdje je ta­da bi­la gra­ni­ca, sla­la po­vjer­lji­ve iz­vje­šta­je o sta­nju na te­re­nu. Vu­ko­sa­vlje­vić je bio član taj­ne na­ci­o­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je pod na­zi­vom Uje­di­nje­nje ili smrt ili po­zna­ti­je kao Cr­na ru­ka, u ko­ju ga je uveo Bog­dan Ra­den­ko­vić 17. (30) apri­la 1912. Go­di­ne, gdje je upi­san pod red­nim bro­jem 461. U Cr­noj ru­ci bio je ru­ko­vo­di­lac voj­no-oba­vje­štaj­ne slu­žbe. Iste go­di­ne, to­kom lje­ta od­met­nuo se u šu­mu i for­mi­rao svo­ju ko­mit­sku če­tu. I po­red ove ak­tiv­no­sti, po­vre­me­no ob­ja­vlju­je član­ke u „Ce­tinj­skom vje­sni­ku” i ta­da­šnjim sr­bi­jan­skim li­sto­vi­ma.
(Na­sta­vi­će se)